Šta ako ne znate šta hoćete

Da li vam se čini da je čitav svet zatrpan savetima kako tipa „Kako što pre preduzeti akciju“ i „Kako postati najbolja verzija sebe“ i naravno „Kako najbrže nešto naučiti“?

Evo, ja, na primer, znam „Kako s lakoćom usvojiti novu naviku“, isprobala sam šta i kako radi, gledala iskustva drugih, videla i ono šta ne radi i svašta o tome napisala. I sad pomažem drugima da skrate sebi put i nađu najbrže rešenje.

Ali šta da radite ako ne znate koju naviku da usvojite, koje akcije da preduzmete i koja vam nova znanja trebaju? Šta ako ne poznajete svoje verzije, ne razumete koja je najbolja i šta to uopšte znači?

Uprkos svim prečicama i pomoći, vi i dalje ne znate šta da radite. Jer vaše pitanje nije KAKO nego ŠTA.

I sad vam je sve postalo previše jer svi ti super seminari budu zanimljivi dok traju ali se onda sledećeg jutra probudite sa tugaljivim oblakom nedoumice  (i malo zavisti) zato što se čini da svi imaju strast i da svi znaju šta hoće, samo vi ne. Kad se uporedite sa drugima, očigledno je da svi imaju nešto na šta se lože, a vi ne. I ta istina boli. Jer sami sebi izgledate nekako malo, nedoraslo izazovima i jadnjikavo.

Kako izaći iz tog osećaja nedovoljnosti?

Kao prvo, svaki čovek na ovoj planeti je bio na vašem mestu u jednom trenutku. I pred najveće majstore svog zanata, koji deluju kao da su se rodili takvi, su u jednom trenutku tresnuta ta dva strašna pitanja:

Koja je tvoja strast?
Za šta si talentovan/a?

Pa su se lomili, patili, izjedali iznutra i kinjili. I zaključivali „Ništa! Nemam talente!“.

Ovaj užas kroz koji čitavo čovečanstvo prolazi je sastavni deo procesa. Normalna faza.  Nije prijatna ali je i dalje samo FAZA. Nije vaš život. I niste vi takvi – neodlučni, bez strasti, konfuzni, rasplinuti na sto stvari i rođeni pogrešni. Zapamtite ovu ključnu stvar – TO NISTE VI, TO JE SAMO FAZA.

Drugo, važno je shvatiti čemu nam služi ova faza nedoumice i zbunjenosti.

Ona je zapravo druga u nizu, jer ako pogledate šta se desilo pre nego što ste stali, videćete da ste sasvim sigurno jurili kao ludi – ka onome što nećete. Da, niste birali svesno, nego ste pustili da vas okolnosti šibaju, prihvatali ste sve što je izgledalo kao dobra prilika, i u vaš život su ušli razni ljudi, po svom nahođenju, a ne po vašem izboru. Radili ste pogrešan posao jer je delovao pristojno. Živeli ste nezdravim načinom života na sve moguće načine. Na primer, preskakali ste ručak jer ste imali klijente jednog za drugim, pa ste se prejedali za večeru. Bili ste stalno umorni jer niste hteli da se lišite socijalnog života, pa ste se silili da se viđate sa starim prijateljima koji vam više uopšte ne prijaju i nemate šta da pričate sa njima.  Malo ste spavali, pa onda za vikend previše. Bolela vas kičma od nevežbanja jer niste imali vremena za rekreaciju, sve drugo je bilo važnije. Često vas je bolela i glava od stresa i pritiska, čak i kad nije bilo jasno koji bre stres i koji opet pritisak, majke ti.

Mnogo toga što ste radili vam se nije sviđalo, ali da bi se ludilo preobrazilo u lep i smislen život, moralo je da se prvo zaustavi. Neko je izašao iz vaše svakodnevnice, nekoga ste izbacili, nešto se spontano privelo kraju, nešto se zamenilo za nešto drugo isto tako samo od sebe. Okrenuli ste novi list, našli više vremena za sebe. Niste više onako umorni. Ni ludi. Ne budite se sa glavoboljom. Zaboravili ste da se imali nesanice.

I sad je OK. Mirna luka.

Ali niste zadovoljni. Nije vam lepo. Ne uživate.

Zato što je ova faza smiraja neutralna. Nema nikakvih uzbuđenja, nema puno toga što može da se ispriča. Vodite normalan život, drugačiji od onog koji mu je prethodio, radite neke obične stvari i to je to. Tako i treba da bude. Mirno. Normalno. Neutralno. Dobro za odmor. Dosadno.

I tome treba i da se posvetite – jednostavnim stvarima. Šetnji. Spavanju. Filmovima i knjigama. Druženju, kad vam prija i sa kim vam prija. Nekoj lepoj klopici tu i tamo. Svom psu i/ili mački. Joga vikendu. Danu u šumi. Novim prijateljima sa kojima imate šta da podelite. Porodičnom ručku nedeljom.

Prihvatite ovu fazu kao seme koje postavljate u zemlju. Kad posadimo seme, svi znamo da se neko vreme ništa neće dešavati. I to je OK. To možemo da prihvatimo.

Preimenujte svoje stanje iz:

„Ne znam šta hoću“ u „Ne moram SADA da znam šta hoću“
„Nemam strasti „u „Odmaram se“
„Ne znam koji su moji talenti“ u „Otkrivam polako iz dana u dan svoje talente“
Iz „Aaaa ništa se ne dešava“ u „Živim u miru, pa će se odavde, kad mu bude vreme, nešto lepo izroditi.“
„Ne znam šta da ti kažem, zbunjena sam“ u „Neću da pričam nikakve priče o sebi, ovo je period kad mi prija tišina“
„Zašto svi znaju šta hoće, samo ja ne znam“ u „Ne zanimaju me SAD drugi ljudi, sad mi je najvažnije da se odmaram“

Zapamtite:

Ne trebaju vam sada nove ideje. Ne morate da znate šta hoćete. Ne morate odmah da sredite svoj život po najnovijim trendovima. I ne treba da posle jedne etape života ulećete vrtoglavom brzinom u drugu.

Opustite se tako što ćete preimenovati to što govorite sebi o sebi. Dozvolite sebi da se opustite. Da se isključite. Da budete tu gde jeste. I da, za sada, samo bivstvujete. Samo postojite. Kao tek zasađeno semence.

Koja biljka će se od semenceta izroditi? Videćemo na proleće kad krenu da niču ideje, strasti i planovi. Pa kad se pojavi neka nova ja, bolja od svih prethodnih.

A ako baš hoćete, uzimite jedan Srcodar i usvojite novu naviku „Dopuštam sebi da se opustim“.  I vežbajte opuštanje svaki dan, častite se srculencima i divite svom uspehu. Jer ni opuštanje nije lako, ako ste od tvrdog materijala napravljeni 😉