Kako sam brzinom svetlosti uradila ono što nisam mogla godinu dana
„Ne moooguuu“, „Nisam talentovana“, na pomen sređivanja sajta se sva preznojim, unervozim se, ne želim da mi niko o tome priča i da mi šalje nikakve linkove za inspiraciju. Zašto ne napraviš ovako? Zašto ne napraviš onako?
Zato što ne znam! Nisam talentovana za fotografije! Ne znam koja je fotka lepa a koja nije, koja prenosi poruku a koja ne prenosi. Ne znam ništa o sajtovima i ništa što svi drugi, iako nisu iz te branše – znaju, jer se nekako podrazumeva da to svi znaju.
Ja sam, eto, propustila svo to znanje, ne znam kako da objasnim svoj propust, i sad sam osuđena da se osećam vrlo neprijatno i na samu pomen toga. Ne znam kako da koristim Canvu.
Probala sam ali nije lepo ispalo. Probala sam i da nađem neke slike, rekli su mi „Pa nema veze šta rade drugi, ti stavi slike koje ti se sviđaju, ono šta bi bio tvoj stil“.
Našla sam sve bele, na beloj pozadini nešto belo, cvet ili avion, i delovalo je otmeno i prefinjeno i nežno ali je čak i meni tako netalentovanoj bilo jasno da to nema nikakve veze sa mojim člancima. Nikakve. Zašto bi neko kliknuo na beli avion na beloj pozadini?
Onda sam gledala kako to drugi rade i sve što sam videla delovalo mi je privlačno i profi. Kliknula sam na sve. Pročitala sam sve. I zaboravila šta sam uopšte tražila.
Šta sad da radim? Da platim nekoga svaki put kad hoću da postavim neku lepu sliku? To je apsurdno.
Pa šta onda da radim? Ništa.
Malo ću sačekati. Da mi dođe. Da se slegne.
I tako godinu dana.
Ništa se nije sleglo.
Ali mi je došla pod ruku jedna fenomenalna knjiga „Mit o talentu“.
Prvi korak: Promena perspektive
Tu se govori o 10.000 sati vežbe, što je 10 godina napornog rada, govori se o istrajnosti, upornosti, o prevazilaženju sebe i pomeranju sopstvenih granica da bi se postigao uspeh.
Stonoteniser bi na treningu igrao sa 100 loptica odjednom. Klizačica bi pala i povredila se 4.000 puta pre nego što bi uspela da napravi trostruku piruetu.
Dok su na svakoj strani padale nove hiljade i hiljade pokušaja, promašaja i padova, počela sam da razmišljam kako je čudno što nemam talenat za fotografiju. Čudno je zato što volim umetnost, imam stila, zašto bi samo fotografija bila izuzetak, i još luđe – prepoznavanje lepih fotografija?!
Ako uzmem sportiste kao primer, potpuno bi bilo apsurdno reći da je Federer talentovaniji teniser od Nadala. Oni koji se bave njihovim radom, bave se njihovim radom a ne talentom.
Ko bi za J.K. Rowing rekao “Kako talentovana žena!”, čuj talentovana, pa gde bi je talenat doveo da nije sedela na stolici satima, danima, mesecima i godinama i pisala hiljade stranica Hari Potera?!
Umetnici? Naslikali su hiljade slika da bi zbog jednog malog broja proglašeni genijalcima.
Naučnici? Godine u laboratorijama, decenije predanog istraživanja da bi se od svih tih eksperimenata izdvojio jedan i doneo rezultat, reputaciju, slavu.
Hirurzi? Isto.
Nema profesije u kojoj se uspeh meri talentom! Svaki uspeh je rezultat vežbe.
A ja… Najiskrenije, provela sam vreme mereno minutama u tom poslu.
Odustala sam i pre nego što sam počela jer sam sebi rekla “Ne znam, nisam talentovana”. Samu sam sebe zarobila tim rečima. Bam etiketa! Palo je ime! Šta ću, takva sam. A svi znamo, kakva sam – takva sam. Tu se ništa ne može uraditi.
I nije se ništa ni uradilo celih godinu dana.
Međutim, čitajući “Mit o talentu” počela je da se promalja jedna nova Istina, koja uopšte ne polazi od talenta, čime mi se otvorila nova perspektiva da vidim što pre nisam.
Kao u matematici, ako je postavka zadatka pogrešna, ceo zadatak je pogrešan.
Drugi korak: Zauzeti neutralan stav, bez vređanja po ličnoj osnovi
Odlučila sam da se drugačije postavim spram posla postavljanja slika na sajt bez vređanja po ličnoj osnovi. Da zauzmem neutralan pristup prema sebi i poslu koji radim. Ja sam OK, posao je OK. Bez imenovanja, etiketiranja i priča. Ja i moj zadatak. Sasvim goli stojimo ti tako nas dvoje bez ijednog prideva.
To je bio prvi korak prvog dana.
Drugog dana sam sela za komp i tri sata se baktala sa Canvom. Ja kliknem ovamo, ona mi stavi sliku tamo. Ne valja. Vratim. Obrišem. Pa sve ispočetka. Unesem novu sliku. Novi tekst. Novi font. Ne valja. Obrišem.
Počela sam da se nerviram. Postalo je lično. Ona i ja. Zašto ne radi to što joj kažem? Lepo klinem gde hoću, a ona mi izvitoperi tekst i smanji sliku. Canva kreće da bude sve manje OK. Ja sam sebi i dalje OK, trudim se, ne odustajem, nemam sebi ništa da zamerim ali sam sad ljuta na nju.
Osećaj ljutnje je prijatan jer ide iz akcije, daje mi neku energiju da se rasplamsam . Više se sviđam sebi ovako ljuta nego kad sam bila paralisana od straha.
Pa ipak!
Ideja da neko od nas dvoje (posao ili ja) nije OK vodi u isti luzerski stav od kojeg sam krenula. Kapiram da sam na istom, to što sam prepoznala da nije stvar u talentu nego u radu mi ne vredi puno ako krenem da svaljujem krivicu na nekog drugog.
Pitam sebe objektivno, Mina dušo, kako ti zvuči ovo: “Ja sam sve uradila što je bilo do mene ali Canva nije htela da sarađuje i nije mi dozvolila da napravim lepu sliku”. Glupo? Vrlo.
Vraćam se na neutralno – ja sam OK. Ti si OK.
Treći korak: Ponavljaj “Pa šta!” kao odgovor za svaki neuspeh
Odlučujem da neću odustati iznervirana i da ću imati barem jednu lepu ali stvarno lepu kreaciju, koliko god da mi vremena treba za to. Prestajem da merim vreme, ne gledam više na sat.
Možda je nekome ta Canva odmah jasna. Pa šta!
Možda drugi ljudi prvi put sednu i naprave sve šta požele za 5 minuta. Pa šta!
Možda ta Canva nije nikakav big deal i uspeh na njoj uopšte nije za hvaljenje. Pa šta!
Ne pričam više nikakve priče. Ne ulazim ni u kakve koncepte amater/ profesionalac ili ljubitelj/hejter Canve. Samo nastavljam da klikćem, i kad me zabole prsti od istog položaja malo ih protresem i vratim se na dizajn.
Držim se pravila: kreiraj, dizajniraj i uđi u tok. Uživaj.
Za tri sata sam napravila nešto sasvim solidno, svidelo mi se. Ukapirala sam kako radi. Bila sam srećnjikava. Dozvolila sam sebi da zaspim sa osećajem da sam nešto važno uradila.
Sutradan sam odmah posle doručka provela još 15 minuta na Canvi.
A trećeg dana sam za pet minuta klik ovamo, klik onamo imala baš jedno lepo delo. Hej brale, to se zove uspeh, vidi kako me Canva sluša! Ovladala sam njome. Juuuuhuuuu!!! Za samo tri dana.
Sad sam spremna za sledeću etapu posla – pronalaženje slika za sajt, zar ne?
Glb. Kreće ono staro ne mooooguuu, ne znam kaaakooo. Sve u meni kuva. Ne radi mi se. Želim da pobegnem. Spava mi se. Muka mi je. Nije vreme za to. Nalazim neka opravdanja da pobegnem od tog posla.
Opet sam na početku.
Ali kako mogu da budem na početku ako sam upravo prevazišla jedan veliki iracionalni strah? Zar ne bi trebalo da se sad sledeći razreši sam od sebe, zahvaljujući doživljaju koji sam upravo proživela? Zar ne mogu da nekako primenim prethodno iskustvo na sledeće? Sigurno može da mi bude lakše.
Četvrti korak: Zapitaj se “Kako mogu da maksimalno olakšam sebi?”
Mogla sam i da mučim sebe, da se dobro iskritikujem i navalim protiv neprijatnosti snagom volje. Mogla sam, jer sam tako radila celog života, kad god zapnem – izmaltretiram sebe za kaznu. Bolje da se samokaznim nego da čekam tuđu kaznu, zar ne?
Ne.
Jer postoji i drugi način.
Odlučila sam da ne budem gruba prema sebi, da ne vređam sebe i da se ne teram da na silu rušim svoje granice. (koliko god glupe bile, nije moje da sudim iracionalnim strahovima)
Neću da nazadujem i da sebe dovodim u situaciju koja da me zablokira. Tamo sam već bila.
Dakle, kako mogu da olakšam sebi? Tako što ću istraživati, to volim.
Zato sam sledećeg dana samo gledala slike po internetu bez obaveze da nešto odmah povežem sa svojim člancima. Najviše što sam uradila je to što sam skinula par fotografija koje su mi bile lepe, bez obzira na temu članaka i vizuelni identitet Srcodara.
Oooohhh koja radost! Provela sam sigurno sat vremena uživajući u najrazličitijim predivnim fotografijama.
Sutradan sam odlučila da završim posao!
Ponavljala bih naslov članka u sebi „Šta ako ne znate šta hoćete“ puno puta dok sam skrolovala niz pregršt slika, čekajući da se slika i naslov članka povežu. I naravno da je to samo od sebe radilo!
Tako sam izgurala do kraja.
A onda mi je kliknulo: Godinu dana ništa, nikakvog pomaka, a onda za dve nedelje sve! Šta sam zapravo promenila?
Perspektivu.
Samo sam na drugačiji, na nežan način pogledala istu stvar.
Što kaže Metju Sajid, pisac ove fenomenalne knjige „Mit o talentu“, ako atletičari svake godine budu obarali rekord u trčanju na sto metara, doći će jedna godina kad će završiti trku pre nego što začuju zvuk pištaljke.
Neverovatno je koliko brzo napredujemo, mi, čitavo čovečanstvo u svim sferama, na nivou kolektiva i na nivou pojedica!
Peti korak: Osvajanje novih prostora
Sad kad je sve to prošlo, cela fama oko slika za sajt mi deluje banalno, kao šta bre pričaš, moš misliti ali onda se setim straha, anksioznosti i nervoze pri samoj pomisli na to, i vratim se u realnost nesavršenosti ljudskog bića.
Osvajanje novih prostora uvek izaziva nelagodu. To je prirodno.
Činjenica da je za nekog malo to što je za mene puno, ne olakšava stvar. Zato ćemo najmanje razumevanja pokazati ako nekoga ohrabrujemo rečima: Ma daj, to ti nije ništa!
Jer nije tačno da nije ništa! Ogromno je jer je novo, nepoznato i stoga neprijateljsko.
Drugi problem sa iracionalnim strahovima je što su blamerski.
Ne znaš kako da opravdaš to što ne smeš da izađeš na ispit; ili šta da kažeš ljudima zašto ne govoriš engleski posle svih godina učenja i kurseva; možda se plašiš natezanja sa službenikom u banci, u katastru, sudu, pa odlažeš važnu stvar; ili ne znaš kako da tražiš povišicu jer te je blam da se boriš za ono što se po tebi podrazumeva, a nećeš da ispadneš nezahvalna i gramziva.
I onda, pošto misliš da nemaš izbora (a to misliš jer si u startu pogrešno postavila zadatak) gledaš da to sakriješ od sebe i drugih i da ceo slučaj upakuješ u neku lepu priču u koju će svi poverovati.
A u stvari, potrebna ti je ta priča da ne ispadne da si ti jedini mentol koji ne može nešto što se podrazumeva.
Šesti korak: Vreme je da pretrčimo trku i pre nego što zvizne pištaljka
Odmah pobij taj argument da ne možeš zato što____ i nađi kontra argument koji dokazuje da na svim drugim poljima to isto što ovde ne možeš već radiš. Nova formula glasi: ako mogu a mogu i b.
Onda vežbaj. Vežbaj par sati jednog dana, pa toliko drugog… ali bez potrebe da se posao završi, da nešto moraš, samo vežbaj zabave radi. I posmatraj šta će da se prvo desi.
(Postaće zabavno onog trenutka kad postane lako.)
Ne zaboravi jednu važnu stvar – ne probijaj granice grubo i naglo, nema potrebe da boli, nema potrebe da vređaš sebe, kritikuješ, pričaš priče ko je kriv i glup i da tako dokazuješ sebi iznova i iznova da je put do uspeha bolan. Nije. Ne mora da bude.
Radi tako, menjaj perspektivu, budi nežna prema sebi, vežbaj, zabavljaj se i uspeh će doći.
I to mnogo veći nego što možeš i da zamisliš!
No Comments