U prošloj epizodi smo videli kako se…
Samoj ženi na celom svetu ukazala neočekivana sila koja rešava stvar – moderna astrologija, koja joj je otključala vrata za novi život pun ljudi, ljubavi, šansi i podrške.
Mart je novi januar – Kako mi je Tabela želja promenila život
U ovoj epizodi ćemo videti…
Kako sama žena na celom svetu nije bila baš sasvim sama, kao što ni neočekivana sila uopšte nije bila neočekivana.
Filmska scena umotavanja u mumiju (ne baš simpatična)
Da mi neko u najmračnijim momentima rekao da preterujem, mislim da bih ga gađala papučom.
Ko voli Almodovara, biće mu lako da me zamisli kako počinjem da plačem još na ulici, ulazim u kuću i pravo sa vrata se obrušavam na sofu, umotavam u ćebe celo telo i glavu. Kao mumija. Obrglim par jastuka da mi stvore osećaj da nisam sama u krevetu. I tako tu samo… budem… neko vreme. Ne spavam, ne mislim, ne mrdam se, ne zamišljam ništa, ne prisećam se ničega… samo tako jesam.
Nekad mi bude dovoljno tog bivanja posle 15ak minuta, nekad ostanem tu satima, a 30. decembra 2014. sam oborila sopstveni rekord, ostavši u istoj pozi ceo dan. Umotala sam se u mumiju u ranim jutarnjim časovima, kad sam se vratila kući od nekog tipa sa kojim mi je kao bilo lepo, i sve je kao prošlo OK, onako realno gledano, osim što mi nije bilo lepo i toliko me je povredio neprepoznavanjem moje ličnosti da me je celo telo bolelo, sve, sve, svaki mišić, i svaka tačka na koži na jedno pola metra udaljenosti. Da je neko pipnuo prostor oko jastuka koji sam grlila, mislim da bih vrisnula od bola.
Hm, izgleda da imam problem. A ne izazov.
Videla sam u nekom filmu (koji sam jednom davno dok sam imala TV slučajno uhvatila od pola, pa ne znam kako se zove) kako je jedna autistična devojka napravila sebi kutiju za zagrljaje. Zbog tog svog problema ne podnosi da je iko dodiruje, čak ni majka, ali pošto je ljudsko biće, vapi za dodirom i nežnošću, pa je sebi napravila malu malu malecnu kutiju sa vratancima kao za mačku, gde uđe na sve četiri, sklupča se i otćuti neko vreme, dok ne oseti da je zagrljena i voljena.
Ne radi o tome da li smo stvarno same ili ne, već da u mojim najmračnijim momentima, kao i u njenim najstrašnijim napadima autizma, čak i ako ima nekoga ko bi stvarno mogao da nas zagrli, i ostane sa nama, mi to ne želimo, jer nam je pravi dodir previše.
Da mi sad neko kaže da sa svim ovim opisima užasno preterujem, jer se u mom životu ništa toliko strašno nije desilo da bih se tako osećala i ponašala, ne bih ga ničim gađala. Zato što nije važno ŠTA se desilo i KO je bio tu da mi pomogne nego KAKO sam doživela to što mi se desilo i KOLIKO sam bila u stanju da primim pomoć.
Problem je bio pretežak da bi se podelio.
U glavnom, u 99% vremena nisam bila u stanju da primim pomoć jer sam želela da kroz to iskustvo prođem sama. Ovo nije bila želja racionalne prirode i definitivno je ne bih naručila u Tabeli želja, kao ej znam, najbolje ću se osećati ako se izolujem od svih i ako odbijem čak i prevoz kolima nego svuda idem autobusom dok ne postanem bus plus frequent miles putnik.
Jednostavno mi je sve što sam preživljavala, ceo taj paket tragedija, bilo previše da bih ga sa nekim podelila.
Sviđala sam se sebi tako Dostojanstvena i Snažna, sposobna da se sama nosim sa svojim Bolom, i nisam htela da mi se oduzme to moje Dostojanstvo, jedino za šta sam mogla da se uhvatim da sasvim ne potonem.
Šta će Mesec u Jarcu prvo da uradi kad mu je teško?
Da se izoluje, a da onima koji nude pomoć kaže: sve je u redu, dobro sam, sve imam, ništa mi ne treba, hvala i doviđenja. I pravac – mumija! Da li tu beskompromisnu potrebu za izolacijom razumeju oni kojima je Mesec u preostalih 11 znakova, pa… nisam sigurna, Mesec se u svakom znaku drugačije nosi sa teškim okolnostima.
Zato je moj prvi impuls, koji mi dolazi iz Meseca u Jarcu, da ljude kad im je loše ostavim na miru, jer je to ono što bih ja sebi želela.
Ali tako ne ide sa svima.
Sad kad znam gde je mojim najbližima Mesec, zastanem i malo razmislim šta im treba, i kako mogu da im se nađem tako da im stvarno pomognem. Da im pomognem iz njihove perspektive, a ne iz moje.
Kako bi reagovali oni sa Mesecom u malo „plemenitijim“ od grubog Jarca znacima?
Zamisli da nekoj svojoj dragoj osobi sa Mesecom u Biku, Raku, Ribama ili Vagi kažem „E idem ja sad da se ti malo odmoriš!“, pa smrtno bih je uvredila, razočarala i povredila. To što je za mene podrška iz perspektive Meseca u Jarcu, drugi vide kao nešto strašno, i što je najgore svih 11 drugih znakova se apsolutno slažu da ostavljanje osobe kad joj je teško na miru znači da “nemam ni srca ni duše”!
Čist nesporazum. Na obostranu patnju.
Eto zašto su naše najplemenitije akcije iz čista srca sasvim drugačije interpretirane… jer ne znamo kakvu podršku naši najbliži žele, a kad zagusti, jedino bi Mesecu u Blizancima moglo da padne na pamet da objašnjava, znaš ja bih malo više ovoga, a malo manje onoga, svi ostali plaču, histerišu, drame, lude, uvijaju se u mumiju… i tako… svako u svom fazonu…
Bez znanja o vezi između Meseca i duboke potrebe duše, koja jedina zna šta joj tačno znači podrška, ja sam lično bila prilično izgubljena. A neretko i povređena, i to u oba smera – i u davanju i u primanju podrške.
I naravno da je tako kad postoji 12 različitih načina! Pa ko bi se u tome intuitivno snašao, nije realno očekivanje.
Ali da li je sve ovo sasvim istinito?
Istina je da, iako stvarno nisam imala primarnu porodicu (mamu, tatu, decu, muža, rođenu braću i sestre) uopšte nisam bila sama.
Eto baš tada, tog dana kad sam oborila rekord u mumija slobodnom stilu nošenja sa tragedijama, 30. decembra 2014, kod mene je bila meni najbliža osoba na svetu, bliskija i rođenija od najrođenije sestre koju mogu da zamislim – Moja Tea, koja je tih dana praktično živela sa mnom. Malo po malo se doseljavala, samoinicijativno, i vrlo lukavo, budući da odlično poznaje i astrologiju i moju prirodu, dok mi nije postalo normalno da je uvek tu sa mnom.
Pre nego što ću se tog ranog jutra umotati u mumiju da iz nje ne izađem ceo dan, probudila sam je da joj ispričam da sam jako povređena i da me boli i fizičko i eterično telo kao da me je neko pretukao, a ona mi je rekla: samo pokušaj da se setiš trenutka kad si se toliko izmestila. Prepoznavanje tog trenutka, tih izgovorenih reči, pogleda ili situacije, će ti pomoći da uhvatiš nit, i da ukapiraš šta te na nesvesnom nivou toliko povredilo.
Da li da vrtim film unazad ili unapred da bih dobila odgovor?
To je delovalo mudro i stvarno sam pokušala da vratim film unazad i da se setim svega od momenta kad sam bezazleno ušla u njegov stan. Ali nisam uspela.
Ne znam, nemam pojma, stvarno se ništa nije desilo, ništa uvredljivo mi nije rekao, ni uradio, nije me obmanuo, nije mnome manipulisao, bio je fin, potrudio se da mi ugodi, napravio nam je večeru, čak smo odgledali i jednu BBC-jevu epizodu o kosmosu, za koji se iznenada baš zainteresovao (he he), i uopšte mogla sam da se setim samo lepih scena.
Sigurna sam da bi mi pomoglo da sam mogla da ukapiram i ŠTA se tačno desilo, pa da imam punu sliku. Ali nisam.
Zato je moj praktični Jarac zaključio da treba da se okanem sećanja koje nemam, već da se usmerim na potpuni oporavak, dok ne zacelim svoje rane i ne stignem do nekog osećaja beline, čistoće i svežine u telu, odakle ću dalje da kreiram neku lepšu budućnost.
Dobro, znači unapred. Šta kaže Solar? Ima li nade?
Moj Solar za tu godinu je delovao jako lepo, uzbudljivo i obećavao je novi početak, pa sam zaista iskoristila to vreme od januara do marta da se družim sa onima koje najviše volim, da putujem, i da ta dva meseca ne radim ništa drugo osim da idem u spa, na ručak sa jednom drugaricom, na večeru sa drugom, da se bavim astrologijom i da radim samo ono što mi se radi, okružena samo onima koje puno volim. Nisam se više viđala sa tim tipom.
Ostala sam cela dva meseca u periodu regeneracije, a onda sam krenula na tromesečni kurs o pravilnom postavljanju i ispunjavanju ciljeva, na kome su mi se integrisala sva iskustva i uobličila u zaključak da cilj iz jin energije ne ide iz ŠTA neko iz KAKO.
Tako da je istina da nisam bila sama, osim po sopstvenom izboru, i nije da se astrologija neočekivano pojavila. Već sam bila završila prve dve godine studija na Kepleru, i počela da i sama držim konsultacije i radionice. Već sam imala iskustva u radu sa sobom i sa drugima, kad sam otkrila da bolje radi KAKO nego ŠTA.
Zašto je ovo važno?
Zato što kad gledamo unazad na svoj život, lako nam se učini da se sve nasumično pojavljuje, bez našeg aktivnog učešća, a da se mi samo kobeljamo i snalazimo kako znamo i umemo u moru tih najrazličitijih okolnosti. Da nema nikakvog reda i da je nekad sve sjajno, a da nekad nije, i da ni jedno ni drugo nema puno veze sa nama, našim nadama, izborima, i očekivanjima.
Ali nije tako.
♥ Sve nam dolazi samo onda kad smo na to spremne.
I dobro i loše. I za jedno i za drugo se godinama pripremamo, i kad dođe taj klik aaaa znam šta treba ili kad dođe ta užasna situacija koja nas ipak ne razvali, to je zato što nas je Život nekako, sasvim suptilno i nevidljivo, na to sasvim dobro pripremio.
Život nam je rođenjem dao naše jedinstvene potencijale i talente, dao nam je snažne i moćne mehanizme da se izborimo sa svakom nedaćom, dao nam je Naše Sestre da nam u tome pomažu, dao nam je super moći koje otkrijemo kad za njih dođe vreme i kad su u službi nečeg većeg od nas samih (kao što nijedan super heroj nema super moći da bi gledao TV i pio kafu, nego da bi spasavao svet).
Dao nam je primarnu porodicu da nas podigne i bezuslovno voli i dao nam je mogućnost da svoju drugu porodicu same izaberemo i stvorimo.
A, da budem sasvim fer, dao nam je i slobodnu volju da same izaberemo da li ćemo nekome u zagrljaj ili u mumiju.
Ajde, ajde vrti film još malo unapred da vidimo šta je bilo na kraju!
Sad kad je sve prošlo, i kad godinama nisam bila u mumiji, malo sam sebi smešna, kao glavna junakinja neke tragi-komedije.
Stara Povređena Ja na ove reči diže papuču, a Nova Ja joj dovikujem iz skore budućnosti: Hej to tirkizno mekano ćebence, u koje se uvijaš da patiš, ti sad služi da se ušuškaš sa verenikom koga si izmaštala dok gledate DC Legends of Tomorrow.
I pošto Stara Povređena Mina nema pojma šta su DC Legends of Tomorrow, i sad se totalno zbunila, Nova Ja joj dovikujem za kraj: Volećeš ih više od Lost!
Poslednje što se čuje u ovoj priči je zvuk papuče kako pada na pod, i veš mašine kako pere mekano tirkizno ćebence.
A zamisli tek kako bi bila srećna da zna da će imati i psa! ♥
No Comments