Počni od pitanja „Šta bi bilo kad bi bilo“. Odnosno, koliko bi svet bio lepše mesto kad (ne) bi…

Šta bi bilo kad ne bi bilo beskućnika?
Šta bi bilo kad bi školski sistem bio modernizovan?
Šta bi bilo kad bi sva mesta bila pet friendly?
Šta bi bilo kad se hrana ne bi bacala, već kad bi postojalo neko centralno mesto na kome se skupljaju ostaci hrane iz restorana i obdaništa i prosleđuju dalje gladnima?
Šta bi bilo kad bi ulice bile čiste čistijacke, a svo đubre reciklirano?

Moje pitanje je bilo: Šta bi bilo kad bi svi psi našli svoje porodice? Oh, kako bi to bilo divno kad bismo mi bili druga zemlja u Evropi bez pasa lutalica! (prva je Finska, i oni su to rešili tako što su doneli zakon u kome se zabranjuje kupovina pasa dok se ne udome svi psi iz azila).

A sledeće pitanje je: Šta JA mogu povodom toga da preduzmem SAD?

Kreni od onoga što voliš da radiš, pa to poveži sa onim što bi volela da se desi.

Ja sam spojila svoju ljubav prema pisanju sa idejom da, za početak, nahranim što veći broj njuški, jer je to prvi i jedini korak koji mogu da preduzmem sad sa raspoloživim vremenom, energijom i sredstvima. Takođe sam shvatila da to ne moram da uradim sama kad ima toliko divnih ljudi koji bi voleli isto što i ja, zar ne?

Tako mi je pala na pamet ideja da prihod od knjige „Priča o Luni“ ide zrenjaninskoj organizaciji „Zelene šape“, koja se brine o psima lutalicama. Organizaciju sam izabrala po tome što mi sviđa kako oni rade, odgovorno i dajući se 100%, a pošto uvek kubure sa lovom, pse hrane čorbom i hlebom.

Takođe, preko njih sam udomila dve Lunine bebe za 6 minuta. Stvarno, ne preterujem, u prvih 6 minuta su mi se javile dve divne majke koje su želele Lunine bebe za svoju decu, lepo smo se ispričale, došle su po njih, jedna iz Novog Sada, druga iz Zrenjanina, i sve je ispalo više nego dobro, jer su sve strane u odnosu pronašle ono za čim su tragale.

Tako mi je život namignuo, i pokazao da će uvek biti ljudi koji će se okupiti oko istog cilja i da, ako se dobro postave stvari, sve može da se izvede. Zato, u znak zahvalnosti, 50% prihoda od knjige ide Zelenim šapama, a ostalih 50% u promociju knjige, kako bi se što više ljudi uključilo, povezalo i napravilo pomak u pravcu ostvarenja moje velike želje – da i Srbija uskoro bude zemlja bez pasa lutalica.

Da li je to nerealan cilj? Pa možda.

Ali da vas pitam nešto… kakav je bio cilj onog Austrijanca Feliksa Baumgartnera, što je u oktobru 2012. skočio iz stratosfere? Em nerealan, em opasan, em preskup, em ničemu ne služi. Pa kako ga je onda ostvario? Uspeo je jer su se našli ljudi koji su smatrali da je cilj realan, učinili ga bezbednim, pronašli milione, i povezali se preko ideje da je svrha u pomeranju granica koje čovek može da ostvari.

Zaključak je da nema nerealnih ciljeva. Potrebno je samo da od nečega krenemo, a to je uvek ono što najviše volimo da radimo i što nas čini srećnima.